Привредно друштво "РИО" може се похвалити револуционарним подухватом у реализацији поступка биолошке рекултивације, коју изводи применом производа на бази зеолита и угљене прашине. Први резултати говоре да је целокупан поступак високоефикасан, а, уз то, и бржи и јефтинији од стандардног, што потврђују и резултати високоразвијених земаља.

 Са овим се послом на спољњем одлагалишту копа "Дрмно" стигло до завршне фазе. Укупна површина одлагалишта планирана за пољопривредне намене износи око 100 хектара, а поменути радови теку на петини тог простора. У тих 20 хектара земљишта унето је око 90 тона зеолита. Уз то, из угљене прашине произведено је 100.000 литара хумата.

 Одговорни пројектант на овом великом задатку је мр Мирко Грубишић, који нам је подробно објаснио основне разлоге и предности одлуке Привредног друштва "РИО" да начини овакав искорак:

"Један од основних проблема у рударству, са аспекта заштите животне средине, посебно земљишта, јесте непостојање селективног откопавања и одлагања. То значи да се површински слој земљишта, испод којег се налази руда, не чува зарад његове касније употребе за рекултивацију, већ се све то одлаже на јаловишта. На тај начин врши се директна деградација земљишта, како на самом простору где се врши откопавање, тако и на простору где се одлаже и меша земљиште и остали депоновани материјал.

 Класичне мере рекултивације које су се вршиле до сада, веома су скупе. Рецимо, за рекултивацију једног хектара земљишта по стандардној технологији, а која подразумева да се рекултивисана деградирана површина прекрива слојем земљишта од 15 до 250 центиметара. захтева најмање око 30.000 евра по хектару. Други проблем код таквог поступка је обезбеђивање земљишта за покривку, чиме се деградира површина са које се хумусни слој земљишта односи, што је својеврстан парадокс", наставља мр Гру6ишић.

 Привредно друштво "РИО" се зато определило за примену две нове технологије за рекултивацију земљишта веће површине, по чему је прво у Србији. у питању је коришћење зеолита на деградираним површинама и коришћење и прављење хумата из угља.

 "Слободно могу да кажем, бавећи се зеолитима неких 15 година, да се по први пут ради један овако озбиљан и велики посао. Поступак је у целини јефтинији и бржи. Употреба зеолита нарочито је значајна због продуженог ефекта, јер је зеолит стена и остаје у земљишту. Ефекти су заиста одлични. До сада је то коришћено у свету. а по први пут у овом обиму се користи у Србији", Истиче мр Мирко Гру6ишић и објашљава својства зеолита:

 "Зеолити су велика и широка група минерала. Има их више од 150. Последњих десетак година зеолит се због својих кристалнохемијских особина широко примењује у пољопривреди, заштити животне cpeдине, индустрији, а све више и у хуманој медицини. У апотекама се све чешће могу наћи производи на бази зеолита, који се рецимо користе за уклањање извесних последица хемотерапије, потом, користе се за израду филтера за пречишћавање воде и слично.

Многе су њихове благотворне функције. Једна од њих је велика моћ и афинитет усвајања тешких метала и радинуклида спречавајући њихов улазак у ланац исхране (земљиште-биљка-животиња-човек). Рецимо, целокупна катастрофа у Чернобилу спречена је коришћењем зеолита тако што су цело то подручје и нуклеарна централа прекривени слојем зеолита, чиме је спречено даље загађење околине.

Друга предност зеолита је то што не дозвољава испирање хранљивих материја. Koje cy неопходне за раст и развој биљака.

Трећа би предност била афинитет према води. Зеолит има велику моћ да прима воду и отпушта је тако да је стално у синхроној вези са биљком, што је изузетно важно за терене попут спољњег одлагалишта, које је искључиво песковито и којем је капацитет задржаваља воде раван нули.

Још једна значајна предност је и то што Србија располаже залихама зеолита веома доброг квалитета. Оброначни делови Копаоника лежиште су одличног зеолита. Ми смо радили са зеолитом из Бруса, фирме ЗЕОКОП. Иначе, зеолити након што се једном унесу у земљиште они трајно остају у земљишту и стално раде функцију примаља и давања воде и хранљивих материја, док дотадашње коришћење хидрогела или неких других синтетичких материјала, није давало задовољавајуће ефекте, јер се они након 2 до 3 године микробиолошки и хемијски разграде, што није случај са зеолитом. Други аспект рекултивације спољњег одлагалишта у "Дрмну" је први пут коришћење и прављење хумата из угља. Пошто је у овом случају нуспроизвод микронизирани угаљ, ми смо га третирали одговарајућим киселинама и базама и тиме добили производ који се понаша као органско ђубриво. Знамо да су за раст и развој биљака врло важни ти природни стимулатори и органска материја. Пошто се на одлагалишту ради о депонованом материјалу, својеврсном живом песку, у њему нема органских материја. Ако би се, рецимо, радила класична рекултивација за један хектар, осим хумусног слоја земљи шта било би потребно и 40 до 50 тона стајњака. Доћи до те количине стајњака и организовати љегово разношење било би из више разлога неизводиво. Зато смо се определили за идеју да из угља хемијским поступком добијемо хуминске киселине које ће биљци да обезбеде енергију за раст и развој.